О Николином крсту на 11 језика

СЕНТА: Освећење обновљеног Николиног крста, националне светиње сенћанских Срба, обавио је свештеник презвитер Српске православне цркве у Сенти Далибор Зарић, у присуству челника сенћанске општине и других гостију. 


Николин крст се налази наспрам фабрике „Алтек”, а обновио га је Петар Терзић, предани хроничар завичајне историје Сенте, и захваљујући компанији „Алтек” објављена је Терзићева књига „Николин крст”.

Терзић је подсетио да је на овом месту белег постављен пре више од три века, између две сенћанске битке, које су се збиле 1686 и 1697. године. Чувенија је друга битка у којој је хришћанска војска под вођством Еугена Савојског победила турску војску. Он је додао да постоји неколико верзија приче о Николином крсту, али да је у књизи примат добила она коју је записао истакнути Сенћанин Ђула Дудаш (1861-1911) и објавио у „Сенћанском веснику” 1883.

- Због своје лепоте, прича је у књизи објављена на једанаест језика, што значи да је могу читати у свим деловима нашег тајанственог света - рекао је Терзић.

Сенћански лист „Слога” је 1934. године објавио чланак „Влајков гроб”, у којем, између осталог, стоји да је 10. јуна 1934. на Духове, сенћански прота Берисав Берић код споменика рекао да је значај овог гроба изузетан и приказао га као заједничку гробницу свих Срба погинулих у чувеној Сенћанској бици 11.септембра 1697, те да је Влајков гроб национална светиња сенћанских Срба.

Православни живаљ Сенте је желео да Црквена општина предузме активности да се на овом светилишту подигне трајан споменик, па је после 80 година подигнуто и освећено трајно обележје Сенћанину Николи Влајку, на месту где је трагично завршио живот у борби против Турака, а које је постало светилиште.

Земљиште на коме је скончао Никола Влајко било је проглашено светим и није се смело обрађивати, а сада је поново у власништву Сенћанске православне црквене општине. На тој земљи је све до шездесетих година прошлог века био трошан дрвени крст. Идејно решење за обнову Николиног крста урадио је сенћански архитекта Иштван Ватаи.

М. Митровић

Дневник, 30. септембар 2014.